Једне суботе,1984-те, када је Божић слављен- родила сам се као прво дете једне црногорске породице. Не знам зашто нисам названа по великом празнику Божићу али знам да је мој живот –од када се сећам- био црква и лепа духовна песма. Како мој отац каже (а ја скромно понављам); “Велики се рађају на Божић и имају своју улогу”

Моја “улога” (бар при нашем храму) је да своје време поклоним деци- да своју љубав према креативном изражају пренесем на малишане.
Љубав према књизи, песми и позоришту ми је дошла од деде Милоша који ме је упознао веома рано са најлепшим српским књижевним делима и позориштем. Од малих ногу сам слушала Ћопићева дела, рецитовала Змаја, Десанку, претварала се сваки пут да сам главни лик из књиге – ма шта да сам читала- како бих боље запамтила радњу (по дединим инструкцијама). Следећи дедине стопе уписала сам Политичке науке у Београду да бих се 2005. преселила у Америку и наставила Међународне односе на Northeastern универзитету у Чикагу где сам завршила основне и мастер студије.
По доласку у Чикаго пронашла сам наш лепи храм и од 2005. га сматрам својом кућом. Исте године сам се прикључила Недељној школи српског језика као учитељица предшколског узраста.
Од 2009. године помажем деци да се драмски изразе на позорници при нашем малом аматерском клубу “Јунаци црвене шуме”. Време које проводим са децом ме учи да опет будем велики – мали стваралац, безбрижан, маштовит и креативан и такође, да наставим градити своју одраслу личност кроз искрене очи детета. Моја улога није да учим децу да буду неко или нешто што нису, већ да пронађу велике и слободне говорнике у себи и савладају страх од јавног изражаја.