Први познати српски исељеници дошли су у Чикаго средином 19. века, највећим делом из Боке Которске, Херцеговине и Црне Горе. Ради братске слоге и очувања народног идентитета основали су неколико организација, које су поставиле темељ за оснивање српске цркве у Чикагу.

У априлу 1892. године архимандрит Фирмилијан, потоњи Митрополит скопски, допутовао је из Београда у Чикаго с намером да међу досељеницима уреди црквени живот. У Чикагу је остао око шест месеци и за то време служио Литургије у приватном дому, у соби преуређеној у капелу. Архимандрит Фирмилијан био је први српски свештеник који је служио у чикашкој парохији.

Архимандрит Севастијан Дабовић посетио је Чикаго три пута између 1893. и 1905. године. У јуну 1905. постављен је за старешину Српске црквене мисије у Америци и уједно за пароха у Чикагу. У Чикагу је купљена приватна кућа на адреси 8 Fowler Street (касније преименованој у Schiller Street), где је у гостинској соби импровизовао капелу. Прва Литургија служена је 4. јула 1905. године, када је архимандрит Дабовић новоосвећени храм посветио Васкрсењу Христовом. Четрнаестог новембра наредне, 1906. године, основано је прво и најстарије певачко друштво „Бранко Радичевић“, које и данас постоји и живо учествује у животу парохије.

По одласку архимандрита Севастијана у Србију, архимандрит Никифор Симоновић постао је 1908. године парох, али само за кратко; исте године свештеничку дужност у храму преузео је протојереј Сава Војводић и остао у Чикагу до 1918. године. У том раздобљу храм Васкрсења Христовог био је средиште народног и црквеног живота Срба у Америци. Коло српских сестара при храму Васкрсења Христовог, друго коло основано у Америци, установљено је 1915. године ради помоћи нашим српским и америчким војницима у Првом светском рату

Године 1917. јереј Мардарије Ускоковић отпловио је из Србије у Америку, а 1918. постао парох храма Васкрсења Христовог, по одласку оца Саве. Поред парохијских дужности, било му је поверено да уреди јединствену епархију свих српских цркава у Америци, под окриљем Мајке Цркве. То је остварено 1923. године, са седиштем у Чикагу. Године 1926. отац Мардарије напустио је Чикаго и био уздигнут у чин епископа, а у Америку се вратио као први српски епископ Српске америчко-канадске епархије.

Одласком оца Мардарија са места пароха дужност је преузео јереј Јоаканије Кукуљевић, а за њим јереј Давид Поповић и протојереј Живојин Ристановић. Године 1927. отац Ристановић обновио је Коло српских сестара, распуштено након Првог светског рата, које и данас активно служи цркви. Јереј Андреј Поповић наследио је оца Живојина и остао парох у Чикагу до 1931. године.

Здање у коме се налазио храм постајало је старо и оронуло, па је одлучено да се стара црква затвори, с намером да се на истом имању подигне нова. Епископ Мардарије служио је последњу Литургију у том храму на Божић, 7. јануара 1932. године.

На годишњој скупштини парохије 1932. године чланство је изабрало протојереја Петра О. Стијачића за сталног пароха. Освећење темеља новог храма обављено је 5. септембра 1932. године, а довршена нова богомоља чикашких Срба освећена је у јуну 1933. године. Ваља поменути да су нови храм Васкрсења Христовог и зграда Америчке поште биле једине две грађевине подигнуте у Чикагу током Велике депресије — толика је била одлучност српске заједнице у Чикагу. Прву архијерејску Литургију служио је Епископ Мардарије на Васкрс, а исте године установљена је и српска школа. Веронаука за децу (Недељна школа) уређена је 1934. године.

Дванаестог децембра 1935. године упокојио се Епископ Мардарије, а уз њега је био ранији парох, протојереј Живојин Ристановић. Његове земне остатке чували смо у нашем храму три дана и три ноћи, пре опела и сахране у његовом вољеном манастиру Светог Саве у Либертивилу, у Илиноису.

Избијање Другог светског рата дубоко је обележило Српску православну цркву Васкрсења Христовог. Више од 265 парохијана отишло је у војску, и у америчку и у српску.

Чувени дипломата и песник Јован Дучић доселио се у Чикаго и, заједно са Српским народним савезом, обновио рад Српске народне одбране у црквеној сали. На подстицај проте Стијачића придружио се готово сваки парохијанин храма Васкрсења Христовог. Коло српских сестара прикупљало је средства и разаслало више од 300.000 пакета српским војницима у немачком заробљеништву. Сестре Кола су, преко Српског одбора, продале и ратних обвезница америчког Трезора у вредности од преко 1.750.000 долара.

Двадесет четвртог децембра 1945. године упокојио се отац Стијачић. За пароха је постављен архимандрит Фирмилијан Оцокољић, који је остао до премештаја у Питсбург 1948. године.

После Другог светског рата и доласка Јосипа Броза Тита на власт у Југославији, велики број расељених Срба доселио се у Чикаго, још од 1947. године. Године 1948. купљена је зграда уз цркву, чиме је сала проширена и опремљена кухињом и точионицом, како би се примили новопридошли избеглице. Сестре Кола су, заједно са Одбором за расељена лица, спремале оброке и срдачно их дочекивале све док им Српска народна одбрана није помогла да нађу стални смештај.

Године 1949. из Лондона је дошао отац Милан Грунчић и постао парох; служио је око годину дана, а заменио га је јереј Никола Стојсављевић, потом 1951. године јереј Живан Гавриловић (привремени свештеник). У априлу 1951. године у Америку је стигао отац Душан М. Поповић и једногласно је изабран за сталног пароха. Старији парохијани памтили су посету његовог оца Америци почетком двадесетог века, па је Управни одбор сматрао да ће отац Поповић, непоколебљиви четнички борац за слободу, савршено одговарати парохији. Отац Душан је успоставио блискост и са старијим нараштајем (староседеоцима) и са новом емиграцијом. Био је делатан у Српској народној одбрани. Он и његова протиница Рада угостили су многе истакнуте Србе, међу њима и Епископа Николаја Велимировића, који је код њих често остајао месец дана и дуже. Отац Душан је остао парох до своје преране смрти 1972. године.

Године 1955, услед сталног ширења парохије, купљено је 6,5 акри земљишта на Redwood Drive, уз Kennedy Expressway. Године 1962. основана је црквена фолклорна група „СОКО“. Деветог фебруара 1964. године црква је уздигнута у ранг Саборног храма. Градња садашње црквене сале почела је у октобру 1967, а сала је освећена у октобру 1968. године. Одмах је започето и прикупљање средстава за градњу новог Саборног храма.

Године 1969. отац Урош Оцокољић изабран је за помоћног свештеника. На годишњој скупштини 1972. године, после дуге расправе, црквено-школска општина одлучила је да прода имање у улици Schiller Street. Отац Урош служио је последњу Литургију 28. маја 1972. године, у присуству оца Душана. Отац Душан се упокојио три недеље касније, 20. јуна. Богослужења су потом обављана у импровизованој капели у црквеној сали. Градња новог Саборног храма започела је у пролеће 1973. године, а исте године отац Урош изабран је за сталног свештеника и остао као старешина до повлачења 1992. године. Новосаграђени Саборни храм освећен је 14. јуна 1975. године.

На имању је 1981. године подигнут парохијски дом. Године 1987. свршени богослов Мирко Добријевић (данас Епископ источноамерички Иринеј) дошао је у Саборни храм Васкрсења Христовог као руководилац верске наставе, под окриљем оца Уроша. Године 1988. набављен је мермерни гроб за Христову плаштаницу, а у његов кивот положен је комад стене одломљен из пећине Васкрсења у Јерусалиму. Исте године започето је живописање олтара у храму.

Године 1990. Саборни храм је први пут приредио добротворну приредбу SerbFest. Године 1991. у Саборном храму постављен је архијерејски трон. Са распадом Југославије и ратом који је уследио, наши парохијани су кроз прикупљања и добротворне приредбе сакупили преко 1.000.000 долара хуманитарне помоћи за нашу браћу и сестре у отаџбини. Протојереј Драгољуб Денис Павићевић служио је своју прву Литургију у нашем Саборном храму у децембру 1992. године, а наредне године изабран је за сталног пароха. Отац Денис служио је парохији до одласка у пензију 2007. године. Године 1995, на прослави 90 година Саборног храма, отац Денис освештао је нови звоник; звоно је изливено 1908. године и служило је првобитном храму у улици Fowler Street.

Године 2001, због потреба српске заједнице у Чикагу која је непрестано расла, отац Ђуро Крошњар постављен је за другог свештеника. Отац Денис и отац Ђуро увидели су потребу за парохијском школом и заједно са грчком православном црквом Свете Тројице основали Академију Сократ–Свети Сава. Године 2006. Академија Свети Сава отворена је као самостална парохијска школа. Године 2004. Саборни храм Васкрсења Христовог дочекао је оца Дарка Спасојевића, рукоположеног у нашем храму 2003. године, и ђакона Дамјана Божића. Отац Ђуро Крошњар напустио је наш Саборни храм 2009. године да би преузео управу над српском православном црквом Светог Василија у Лејк Форесту. Ђакон Дамјан служио је у нашој парохији до 2012. године, када је прешао на дужност ђакона Саборне цркве у Београду. Отац Радован Јаковљевић, свршени студент Богословског факултета Светог Саве, постављен је 2008. године за свештеника јужне парохије нашег Саборног храма. У Саборном храму је остао до 2017. године, када је постављен за пароха српске православне цркве Светог Ђорђа у Шеревилу, у Индијани. Међу његовим бројним делима издвајају се годишњи зимски сабор за парохијску децу и веома омиљена књижара Саборног храма.

Године 2007. Саборни храм Васкрсења Христовог закорачио је у дигитално доба покретањем своје прве веб странице. Отац Дарко, неуморан у прикупљању средстава, повео је 2009. године подухват живописања који данас краси зидове и своде нашег Саборног храма. Отац Василије Вранић постављен је за свештеника северне парохије по одласку оца Ђуре Крошњара 2009. године. Верно је служио парохијанима нашег Саборног храма до 2017. године, када је премештен у српску православну цркву Светог Луке у Вашингтону.

Године 2017. у наш Саборни храм постављена су два нова свештеника. Отац Добривоје Милуновић дошао нам је из српске православне цркве Светог Ђорђа у Шеревилу, у Индијани, за пароха западне парохије, а отац Николај Костур из српске православне цркве Светог Ђорђа у Џолијету, у Илиноису.

Српски православни Саборни храм Васкрсења Христовог у Чикагу, у Илиноису, заиста је благословен. Двојица пароха (Севастијан Дабовић и Мардарије Ускоковић) прибројани су лику светитеља. Као светитељ је прослављен и Епископ Николај Велимировић, чест служитељ и гост наше парохије. Отац Мардарије Ускоковић и отац Фирмилијан Оцокољић уздигнути су на архијерејски трон. Саборни храм је имао част да у његовом олтару служи сваки српски православни Патријарх (најмање у последњих 70 година). Краљ Петар II, други чланови Краљевског дома, бројни православни свештенослужитељи, државници и угледници посетили су нашу светињу током 113 година њеног постојања. Од скромних почетака као прва основана Српска православна црква у средњезападној Америци, до прелепог здања које данас краси Чикаго, раскрсницу Америке, можемо се само надати и молити да и наредних сто година настави своју мисију испуњавања духовних потреба садашњих и будућих парохијана.

Као што је записао Свети Николај Жички (Велимировић): „Волим Васкрсење Христово јер осећам да на њему почива велики Божији благослов, који је нови храм наследио од старе, мале капеле — оне коју је осветио свети и мученички амерички архипастир, потоњи Патријарх московски и све Русије Тихон, и свети српски архимандрит Севастијан Дабовић, који је покренуо њено рођење и много се потрудио да заживи. У тој малој капели Свету Литургију служио је и Епископ Мардарије (Ускоковић), први редовни архипастир Америчко-канадске епархије. И његов труд око подизања новог, већег храма био је велики, и његов благослов на њему почива.“