Даглас Паландеч пише о импресионистичком православном филму „El Tonto Por Cristo“
Диван тренутак промишљања из наше парохијске породице! Дугогодишњи парохијанин Даглас Паландеч недавно је поделио своје дубоко дирљиве утиске о филму El Tonto Por Cristo, необичном и песничком ремек-делу које древну тајну источног Православља открива усред суровог пејзажа тексашке обале Мексичког залива. Даглас лепо примећује како филм заобилази уобичајено приповедање и нуди живописан, импресионистички поглед на монашки живот, жртву и наш заједнички пут ка обожењу. Прочитајте његов цео, надахнут осврт у наставку, а ако сте гледали овај изузетан филм, поделите с нама и своје утиске!
Овај филм ни у ком смислу није уобичајено играно остварење; много боље га описује поређење с импресионистичком сликом која западној публици открива тајну источног Православља онако како је живе монаси. Сасвим лично, два највећа утицаја у мом животу јесу источно Православље и Тексас, а филм се, што је необично, управо тамо и одиграва [очигледно на тексашкој обали залива, по мојој процени у околини места Corpus Cristi или Galveston]. Филм вас позива да веру доживите на нелинеаран, необичан начин, јер се прича приповеда кроз низ призора који су сви различити, а тематски чине целину. Главни лик, то јест јуродиви Христа ради, јесте отац Јован, о коме знамо мало осим да је постао настојатељ братства, дошавши у Православље из грубог тексашког искуства. Током филма отац Јован, попут Христа, узима на себе грехе заједнице, што га стара и онеспособљава [исход коме се он радује: „Данас устајем“]. Монаси су скуп људи који свету не припадају, људи који се боре, падају и поново устају. Пажљивије посматрање открива да сваки од њих представља по једног светитеља [неки су савремени, неки из давнина]. Монашка заједница се често алегоријски приказује као пчелињак, у коме сваки члан ради за добро свих. Постоји и веома тајанствен лик по имену Гаврило, а гледалац намерно остаје у недоумици да ли је реч о Архангелу или о некадашњем настојатељу братства. Гаврилове речи утехе упућене оцу Јовану на крају филма расплакаће вас, јер потврђују свеобухватну поруку Православља о обожењу.
Филм је попут песме или Бетовенове симфоније. Њега треба доживети, а не разумски схватити. Разумевање може доћи касније, када кроз разговор и промишљање порука и смисао постану јаснији. Форуми су пуни размене мисли, без сумње бољих од мог виђења. Али филм нас на крају подсећа да наши животи нису наши. Све што јесмо или се правимо да јесмо плод је несебичног труда других. Монаси који се на обали Мексичког залива у Тексасу моле за нас, и жртвени карактер њиховог постојања, јасно показују да смо слуге — штавише, посвећене слуге — и да једни другима дугујемо дужности љубави, слоге и опроштаја, које ни на кога не можемо пренети.
