Саборни храм је ове недеље био испуњен до последњег места док смо се окупљали на прелепој Светој Литургији на Цвети. Ваздух је био испуњен мирисом свеже врбе и духом заједнице уједињене да дочека Цара славе.

Једним гласом: уједињени хор

Под управом Јелене Стојаковић, појање је достигло величанствен врхунац. Први пут после дуго времена хорска галерија била је препуна — један јединствен, моћан ансамбл од 45 гласова:

• Хор Саборног храма: 25 одраслих певача који су чинили богат и складан темељ.
• Дечји хор „Бранкићи“: 20 деце чији су гласови додали анђеоску бистрину.

Гледати две генерације како певају као један „пуни хор“ било је дирљиво сведочанство о живој будућности наше парохије.

Парадокс врбових грана

У нашем православном предању овај празник је дубок парадокс. Стојимо на прагу између животворног чуда над Лазарем и надолазеће тишине Гроба.

Овај дан нуди неочекиван обрт уобичајеног схватања победе: он је тријумф потпуне рањивости. Христос не улази у Јерусалим да би заузео простор, него да би нама начинио места у сопственом страдању. Он је Цар који је најуочљивији када ћути и најмоћнији када је најкрхкији. Гране којима машемо нису трофеји освајања, него знак нашег пристанка да следимо Бога који побеђује губећи и царује са магарета, а не са престола.

Нараштај „осана“

Најрадоснији призор био је изузетно велики број деце у храму. Од најмлађих који су стезали врбове гранчице до „Бранкића“ који су предводили песме, наша деца су нас подсетила да Царство припада онима који Христа прихватају чистом, ничим помраченом радошћу.

Док улазимо у свечану тишину Страсне седмице, са собом носимо снагу овог јутарњег сабрања. Хвала свештенству, послужитељима у олтару и нашем изванредном хору што су нашу светињу испунили тако сјајном молитвом.

Благословен који долази у име Господње!